Насмејала сам се

Био је диван дан напољу. Одлучила сам да изађем у град. Позвала сам своју другарицу Лару да се договоримо да ли ћемо ићи и она је пристала. Коначно је дошло време за полазак. Ја сам била спремна да кренем. Састале смо се испред продавнице играчака. Чекала сам је читавих сат времена јер сам разумела да треба да дођем у осам, а испоставило се да треба да треба да се нађемо у девет. Кад смо се нашле, кренуле смо да се шетамо. Док смо се сетале ја је упитах: ,,Зашто Вања није хтела у град са нама?“ Она ми одговори: ,,Зато што смо се посвађале.“ Убрзо смо огладнеле и кренуле до пицерије ,,Теос“ да узмемо пицу. На путу до пицерије сам јој понављала: ,,Ја частим, ти плаћаш, може?“, и тако цео пут. Стигле ми до пицерије, узеле пицу и требало је да платимо. Отворила сам торбицу и видела да ми нема новца. Рекла сам Лари да ми је нестао новац. Она ми је рекла да погледам џепове. Ја сам погледала и није га било ни тамо. У том тренутку док сам ја гледала џепове, она је држала мој телефон и осетила неравнину испод маске. Скинула је маску са телефона и видела да сам ту ставила новац. Узела сам новац и уместо да кажем: ,,Ево, изволите!“, ја кажем:,, Евоу, изволите.“ Лара и ја смо одмах почеле да се смејемо.

Цепале смо се од смеха све до њене куће. Почеле смо да плачемо колико нам је било смесно. То је један смешан догађај који ме је баш насмејао.
(Јелена Стевић, 8. разред)