О причи „Чича Јордан” Стевана Сремца
Писац Стеван Сремац je у својим делима писао о занимљивим људима из различитих крајева Србије, као и о интересантним догађајима. Реалистички је приказивао своје јунаке дочаравајући њихове особине, жеље, патње, радости. Био је велики зналац живота, бескрајно радознао, спреман да у језику оживи и неку наизглед обичну појаву, коју је, занимљиво и подстицајно приповедајући, успевао да преобрази у истинску уметност.
Веома ми се свиђа његова прича Чича Јордан. Она на најбољи начин показује како писац обликује своје јунаке, какав је његов поступак и умеће приповедања. Пред читаоцима писац као да ваја главног јунака, чича Јордана, кога јасно видимо у разним ситуацијама. У оној кључној за причу, он нам се указује у правом светлу, као милосрдан човек, добричина мека срца.
Чича Јордан је говедар и пудар, ашчија и баштованџија. Познаје и читав низ других занимања од којих је сам највише ценио послове кувара и чувара башти. Чича Јордан је сликовито приказан као вредан и горд човек, који једнако добро ради све послове који су му поверени. Деца су га знала под именом чича Јордан баштованџија. За њега и његову репутацију поузданог и строгог чувара башти и воћњака, малишани су били права напаст, стални проблем који је с муком решавао. Ретко су успевали да се осладе воћем и плодовима које је он чувао. Чича Јордан је добро упознао генерације и генерације малих крадљиваца и обешењака, тако да је сасвим добро испекао занат.
Кад су у башту, коју је чувао, банули нови мали лукави лопови, међу њима и Гиле коме је то била прва крађа, није се дао преварити. Кад је Чича Јордан повикао и почео да витла својим дугим штапом, сви су се дали у бег и склонили на сигурно, иза плота, осим малог Гила који је остао у крошњи шљиве, не успевши да сиђе и замакне. Био је преплашен, другови су му се подсмевали и задиркивали га, веселећи се што ће извући дебљи крај, што ће га чича Јордан пребити као вола у купусу. Писац упечатљиво приказује ситуацију која је напета, пуна ишчекивања. Чича Јордан и мали Гиле разговарају, један опасно прети, други моли за милост, један жели да се освети целој групи, други преклиње, говори да неће више никад, тражи опроштај. Дијалог траје, уз непрекидне ружне упадице Гилетових другова који дечака остављају на цедилу, све до часа кад се у даљини не појави Гилетов отац, угледна и важна личност, познат по својој строгости. Постаје јасно да ће Гиле врло лоше проћи, уколико отац сазна за његов прекршај.
И тада чича Јордан постаје благ и милосрдан, осећајан, спреман да препозна праву невољу и да помогне. У ствари, чича Јордан је увек такав, само што у озбиљном, великом свету мора да се понаша онако како се од њега очекује, да буде одговоран, а кад је неко у невољи, као Гиле, онда дилеме нема: тада се слуша своје срце. Чича Јордан је помогао Гилету да сиђе с дрвета и склонио га у своју колибу док се отац није удаљио.
Чини ми се да је то урадио и да би Гилетовим друговима показао шта је право другарство, да би се барем мало постидели. Он је видео колико се Гиле уплашио, видео је да га је страх од оца и казне потпуно обузео. А како је и сам једно велико дете, учинио је све што треба да тај страх нестане. Тако је стекао новог малог друга, великог пријатеља, а ми, Сремчеви читаоци смо од њега научили много о људској милости и доброти, о сажаљењу и љубави према деци. Сигуран сам да Гиле никада више није поновио грешку и да је захваљујужи Чича Јордановој помоћи схватио којим путем треба да пође у живот.
(Јеврем Недељковић, 5. разред)
