6. разред

ГЛАСОВИ И ГЛАСОВНЕ ПРОМЕНЕ

Наука о језику која проучава гласове зове се ФОНЕТИКА. Глас је најмања говорна јединица. Фонема је најмања језичка јединица, док је слово или графема знак којим се обележава глас у писаном језику.
У српском језику постоји 30 гласова, односно фонема, који се међу собом разликују:
А, Б, В, Г, Д, Ђ, Е, Ж, З, И, Ј, К, Л, Љ, М, Н, Њ, О, П, Р, С, Т, Ћ, У, Ф, Х, Ц, Ч, Џ, Ш.
Гласови се стварају у говорним органима, који сви заједно чине говорни апарат човека. Ваздух струји из плућа, пролази кроз душник, грло, усну и носну шупљину. Док ваздух пролази кроз душник, наилази на гласне жице које трепере и производе звук. У стварању гласова учествују и усне и језик.
На природу гласова утичу многи фактори: рад гласних жица, говорни органи који се укључују у стварање, место на коме се гласови стварају.
Гласове делимо на самогласнике (вокале) и сугласнике (консонанте).
Глас Р понекада може да буде носилац слога и акцената речи. Тада глас Р преузима функцију самогласника и назива се слоготворно Р. На пример, у речима: врба, црв, мрк, прст.
Друга велика подела гласова је према звучности.
Самогласници су ЗВУЧНИ.
Сугласнике који су неутрални по звучности, јер при њиховом изговору трепере гласне жице, али се ствара и нека препрека, називамо ГЛАСНИЦИМА или СОНАНТИМА: В, Р, Л, Љ, М, Н, Њ, Ј.

Остали сугласници су:

ЗВУЧНИ	Б	Г	Д	Ђ	Џ	Ж	З	–	–	–
БЕЗВУЧНИ	П	К	Т	Ћ	Ч	Ш	С	Ф	Х	Ц

Сугласници се деле и према МЕСТУ ИЗГОВОРА (ТВОРБЕ) у односу на то где се ствара препрека при њиховом изговору. Сугласници могу бити:

УСНЕНИ (ЛАБИЈАЛНИ): Б, П, М
УСНЕНОЗУБНИ (ЛАБИОДЕНТАЛНИ): В, Ф
ЗУБНИ (ДЕНТАЛНИ): Д, Т, З, С, Ц
НАДЗУБНИ (АЛВЕОЛАРНИ): Л, Р, Н
ПРЕДЊОНЕПЧАНИ (ПАЛАТАЛНИ): Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ, Ж, Ш, Ч, Џ
ЗАДЊОНЕПЧАНИ (ВЕЛАРНИ): К, Г, Х

Према начину изговора (творбе) сугласници се деле на три велике групе.

СТРУЈНИ (ФРИКАТИВНИ): Ф, С, З, Ш, Ж, Х
ПРАСКАВИ (ЕКСПЛОЗИВНИ): П, Б, Т, Д, К, Г
СЛИВЕНИ (АФРИКАТЕ): Ц, Ч, Џ, Ћ, Ђ

ГЛАСОВНЕ ПРОМЕНЕ

У српском језику речи могу да мењају свој облик различитим променама, деклинацијом (промена по падежима), конјугацијом (промена по лицима). Такође се од појединих речи уз додатак суфикса и префикса, стварају нове речи. Приликом промена облика речи , неки се гласови мењају, тако што прелазе у неке друге гласове. Промене гласова у различитим облицима речи називају се гласовне промене.

Палатализација

Палатализација је гласовна промена при којој задњонепчани сугласници К, Г и Х када се нађу испред самогласника Е, И прелазе у предњонепчане сугласнике Ч, Ж, Ш.

К-Ч : ЈУНАК – ЈУНАЧЕ
Г-Ж : БОГ– БОЖЕ
Х-Ш : ПРАХ-ПРАШИНА
Примери:
Палатализација обухвата и промену сугласника Ц у Ч и З у Ж.
витез – витеже месец – месече
зец – зечеви деца – дечица
ловац – ловче птица – птичица – птичурина

Одступања од палатализације
Палатализација се не врши у присвојним придевима на –ин који су добијени од именица које се завршавају на -ка, -га, -ха:
МИРКА-МИРКИН , РАНКА-РАНКИН

Палатализација се не врши у хипокористицима и речима од мила:
рука – рукица, нога – ногица.

Код личних имена која се завршавају на -ИЦА приликом прављења присвојних придева врши се палатализација и Ц прелази у Ч.

Милица – Миличин, Славица – Славичин, Радица- Радичин

Сибиларизација

Сибиларизација је гласовна промена при којој задњонепчани сугласници К, Г и Х када се нађу испред самогласника И прелазе у зубне сугласнике Ц, З, С.

К-Ц : ЈУНАК – ЈУНАЦИ
Г-З : НОГА-НОЗИ
Х-С: ОРАХ-ОРАСИ

Одступања од сибиларизације
-Сибиларизација се не врши у облицима личних имена:
Анка-Анки, Олга-Олги.
-у именима женског рода којa означавају националну припадност и становнице земаља, градова, краjева:
Банаћанка-Банаћанки, Ужичанка – Ужичанки, Словенка – Словенки.
-када се задњонепчани сугласници к,г,х наћу у групама ЦК, ЗГ, СХ, ТК, ЋК, ЧК:
коцки, тезги, патки, мачки.
-сибиларизација се не врши у оним речима у којима би због промене значење постало нејасно или би се променило:
бака – баки , лутка – лутки , сека-секи.
-сибиларизација се не врши у именицама женског рода које означавају националну припадност и становнице земаља, крајева и градова:
Бугарки, Новосађанки, Словенки, Црногорки.
Код неких именица се подједнако употребљавају дублети са извршеном и са неизвршеном сибиларизацијом: битки и бици, кћерки и кћерци, Пожеги и Пожези.

Јотовање

Јотовање је гласовна промена у којој ненепчани сугласници д,т,н,л,з,с са сугласником ј дају предњонепчане сугласнике ђ,ћ,њ,љ,ж,ш, док уснени сугласници б,п,в,м са сугласником ј дају групе бљ,пљ,вљ,мљ.
З + Ј > Ж: брз + ји > бржи
С + Ј > Ш: вис + ји > виши
Д + Ј > Ђ: род + јак > рођак
Т + Ј > Ћ: љут + ји > љући
Л + Ј > Љ: сол + ју > сољу
Н + Ј > Њ: црн + ји > црњи
Б + Ј > БЉ: груб + ји > грубљи
П + Ј > ПЉ: туп + ји > тупљи
М + Ј > МЉ: храм + јем > храмљем
В + Ј > ВЉ: сув + ји > сувљи

Одступања од јотовања:
објавити, објашњење, разјединити, надјачати.

Једначење сугласника по звучности

Једначење сугласника по звучности је гласовна промена која настаје када се у речи, један поред другог, нађу сугласници који се разликују по звучности.
Тада се први сугласник једначи по звучности са другим сугласником, тако што он прелази само у свој звучни, односно безвучни парњак.
Једначење сугласника по звучности се не врши испред сонаната, јер су они неутрални по звучности.
Б-П : СРБИН-СРПСКИ
Г-К : ДРУГАЧИЈЕ-ДРУКЧИЈЕ
Д-Т : ПЛОВИДБА-ПЛОВИТИ
Ђ-Ћ : ЖЕЂ-ЖЕЋЦА
Ж-Ш : ДРЖАК-ДРШКА
З-С : НИЗАК-НИСКА
Џ-Ч : НАРУЏБИНА-НАРУЧИТИ

Одступања од једначења сугласника по звучности:

У говору нема одступања од једначења сугласника по звучности. Међутим, у писању има изузетака.
Када се звучни сугласник Д нађе испред безвучних сугласника С и Ш, у писању остаје непромењен:
предсобље, представа, подстанар, градски, одсуство, подсетити, одштета, одштампати, подшишати, предшколски.
Једначење сугласника по звучности се не врши у сложеним речима када би се једначењем добила два иста сугласника:
подтачка, предтакмичење, подтекст, предтурска.
У писању остају непромењене сугласничке групе у речима страног порекла:
драгстор, гангстер, трансгресија, јурисдикција, Мекдоналд, Велингтон, Шведска.
У писању звучно Ђ остаје неизмењено испред наставка -ство : вођство.

Једначење сугласника по месту творбе

Једначење сугласника по месту творбе (изговора или артикулације) јесте гласовна промена у којој зубни сугласници С и З, када се нађу испред предњонепчаних сугласника Ђ, Ћ, Џ, Ч, Љ, Њ, Ш и Ж , прелазе у предњонепчане сугласнике Ш и Ж.

Примери:
с+ћ> шћ : с+ћућурити шћућурити
с+ч> шч : с+чепати шчепати
с+љ> шљ : снос+љив сношљив
з+ђ> жђ : из+ђикати ижђикати
з+џ> жџ : раз+џилитати ражџилитати
з+њ> жњ : чез+ња чежња
Једначење сугласника по месту творбе се дешава и када се сугласник Н нађе испред уснених сугласника Б и П, онда прелази у М.
стан + бени = стамбени
бон + бомбона = бомбона

Одступања од једначења сугласника по месту творбе

Када се сугласници С и З нађу испред сугласника Љ и Њ у сложеним речима (сложеницама) у којима се први део сложенице завршава сугласницима С и З, а други део сложенице почиње сугласницима Љ и Њ:
разљутити, изљубити, изњихати, изњушкати, сљуштити.

На споју сложеница Н остаје непромењено испред уснених сугласника:
једанпут,странпутица, црвенперка,маскенбал
Често се праве грешке у писању страних речи. Правилно се пишу овако:
импулс, симбол, империја, император, импресија, бомбоњера, бомбона, помфрит, имперфекат

Непостојано А

Непостојано А је гласова промена која настаје када се самогласник А у неким речима и облицима речи изгуби, па се опет појављује у другим облицима истих речи.
Примери:
момак – момка
ланац – ланца

Непостојано А се најчешће јавља у:
-номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода:
свитац – свитаца – генитив
боравак – боравака
устанак – устанака
-генитиву множине именица женског рода:
девојка – девојака
грешке – грешака
-генитив множине именица средњег рода
стакло –стакала
писмо – писама

– у номинативу једнине придева мушког рода:
добар – добра
дрзак – дрска
Непостојано А се јавља у номинативу придевске заменице мушког рода:
свакакав – свакаква
икакав – икаква
никакав – никаква

Непостојано А се јавља у перфекту глагола:
рекао – рекла

Непостојано А се јавља код предлога:
с – с(а), к – к(а), низ – низ(а), кроз – кроз(а)
Изузеци од промене непостојано А:
манијак – манијаци, јунак – јунаци, кандидат – кандидати, апарат – апарати, канал – канали, вршњак – вршњаци, кајмак – кајмаци, земљак – земљаци.

Прелазак Л у О

Прелазак Л у О је гласовна промена при којој сваки сугласник Л који се налази на крају слога или речи прелази у самогласник О. Ова промена се у српском језику одиграла крајем 14. века.
Прелазак Л у О се јавља у следећим случајевима на крају радног глаголског придева у мушком роду једнине:
читао – читали – читала
цртао – цртали – цртала

Прелазак Л у О се јавља у номинативу једнине неких придева у мушког рода:
бео – бели – бела
топао – топли – топла

Прелазак Л у О се јавља у номинативу једнине неких именица:
угао – углови
анђео – анђели
мисао – мисли

Прелазак Л у О се јавља у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине именица које се завршавају на -ЛАЦ:
обожавалац – обожаваоци
поштовалац – поштоваоци
читалац – читаоци

Прелазак Л у О се јавља у изведеницама:
селити – сеоба
делити – деоба
Одступања:
бокал, ждрал,генерал,бал,жал.

Упрошћавање сугласничких група – губљење сугласника

Губљење сугласника је гласовна промена при којој, када се нађу један поред другог два иста или слична сугласника, један од њих се губи ради лакшег изговора.
Губљење сугласника се јавља када се нађу један поред другог два иста сугласника:
порез + ски – порезски – поресски-порески
рус + ски – руски

Изузеци од губљења сугласника

најјачи, најјаснији, најјужнији, најјаднији, најјефтинији, најједноставнији, ваннаставни, тридесеттрећина, шестсто, шестстогодишњица, отцепити, преддржавни, четрдесеттрећина, поддијалект, спортисткиња, протестни, телефонисткиња, аористни, финалисткиња, челисткиња, контекстни, активисткиња, пацијенткиња, шахисткиња.

Асимилација и сажимање самогласника

Асимилација самогласника је гласовна промена при којој се различити самогласници изједначавају, а сажимање самогласника је гласовна промена којом се два иста самогласника спајају у један дуги самогласник. Ове промене су најчешће повезане тако што прва претходи другој.

сол> соо> со
вол> воо> во

Изузеци од асимилације и сажимања
Сажимање самогласника се не врши у речима у којима би се изгубио прави смисао речи:
поочим, црноок, зоологија, поодмаћи, самоодбрана, антиисторијски.

Проста и сложена реченица

Комуникативна и предикатска реченица

Врсте независних предикатских реченица

Реченице по саставу делимо на просте и сложене. Сложена реченица је састављена од две или више простих реченица. Проста реченица је реченица која садржи један глагол у личном глаголском облику.

Предикатска реченица је реченица образована помоћу глагола у личном глаголском облику у служби предиката. Предикатском реченицом означава се нека радња, збивање, процес, стање и сл. Предикатске реченице се деле нa независне и зависне предикатске реченице.

Независне реченице су оне реченице које могу да стоје самостално, односно да саме исказују неку поруку. (Ићи ћу у град.)

Зависне реченице су оне реченице које не могу да стоје самостално, већ су део друге предикатске реченице или синтагме. Оне не остварују функцију у реченици већ имају функцију секундарног члана, а најчешће имају функцију атрибута, објекта или прилошке одредбе. (Кад падне мрак, ићи ћу у град)

Предикатске реченице

Милош спава.

Маја чита књигу.

Ана иде у школу.

Данас пада киша.

Како се зовеш?

Комуникативна реченица је реченица која исказује целовиту поруку, почиње великим словом, а завршава се тачком, узвичником или упитником.

Свака предикатска реченица је истовремено и комуникативна реченица. Комуникативна реченица се састоји од најмање једне независне предикатске реченице. Ако се комуникативна реченица састоји само од једне предикатске реченице, за њу се каже да је по свом саставу проста реченица. Ако у састав комуникативне реченице улази две или више предикатских реченица, каже се да је она сложена реченица.

Ненад пева, а Милош свира.

Маја је моја најбоља другарица.

Срећно, Петре!

Колико је сати?

Илија воли Марину.

Личне предикатске реченице су реченице које означавају ситуације које се приписују субјекту. Оне имају граматички субјекат и предикат који се са њим слаже.

Безличне предикатске реченице су реченице у којима нема граматичког субјекта, а глагол је безлични и увек је у 3. лицу једнине средњег рода (код облика који разликује род). Ове реченице означавају појаве, стања или процесе (обично у атмосфери) који се дешавају без учешћа субјекта. (Свануло је.)

Смркава се.

Грми.

Захладнело је.

Разданило се.

Врсте независних предикатских реченица

Независне предикатске реченице делимо на: обавештајне, упитне, заповедне, жељне и узвичне.

Oбавештајне реченице казују неку поруку која се саопштава саговорнику, слушаоцу или читаоцу и најчешће се у писању обележавају тачком. Међутим, обавештење се може саопштити и тако да оно изражава чуђење, изненађење, радост или неко друго осећање. Такве реченице се у писању завршавају знаком узвика, али ипак спадају у обавештајне реченице. (Ана се уселила у нову кућу!)

Александар тренира одбојку.

Моја сестра је наставник.

Волим да пишем песме.

Ана је купила ауто!

Упитне реченице траже неку информацију од саговорника и у писању су обележене упитником. Упитне реченице углавном садрже упитне речи: да ли, глагол у личном облику + ли, зар, упитне заменице и прилоге. Међутим да би реченица у неким случајевима била упитна довољна је само упитна интонација. (Ана се уселила у нову кућу?)

Где ти је свеска?

Да ли имаш писмени задатак данас?

Јеси ли купио млеко?

Зар опет идеш напоље?

Заповедне реченице исказују захтев, заповест или забрану упућену саговорнику да се нека радња изврши или не изврши и најчешће се у писању означавају знаком узвика, ређе тачком. Главно обележје заповедних реченица је глаголски облик императив, али се могу јавити и презент и перфекат у комбинацији са речима немој, нека или да. (Немојте да преписујете!). Заповедне реченице у писању су обележене тачком када је у њима исказана нека блажа заповест или молба. (Нека неко одговори на питање. )

Отворите све прозоре!

Не претрчавај улицу!

Затварај врата за собом!

Не гледај у туђи задатак!

Да сте се одмах смирили!

Узвичне реченице изражавају дивљење, изненађење или чуђење саговорника и најчешће се у писању обелажавају знаком узвика, а у неким случајевима знаком узвика и знаком питања заједно.

Што је онај дечак сладак!

Лепо ли је време данас!

Како је дао диван го!

Како је била добра утакмица!

Што је ово добро!

Жељне реченице изражавају жељу да се оствари оно што означавају (лепе жеље, благослови, клетве) и у писању се обележавају знаком узвика. Главно обележје жељних реченица је крњи перфекат, нека + презент или да + презент. (Нека те прати срећа целог живота!)
Све ти се жеље оствариле!

Срећа те пратила целог живота!

Срећан пут, друже мој!

Да ти све буде онако како желиш!