Наш Божић
Борисав Станковић

„Наш Божић“
Борисав Станковић

Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Билачи, па у Прешеву, и све ближе, ближе к нама. На веригама осушени врапци већ се троше. Ципеле с „наалчама,“ минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињела, одавно је готово и чека ме. Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. Нарочито ципеле, оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле потпетице и мирише им ђон. Чим оде мајка на пазар, затворим собу и облачим се у ново. Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић? Ехеј! Није ово Божић. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе! Сада ме и мајка већ не грди ако сломим што год, а камо ли да бије, јер „лошо“ је пред Божић. Чак ме друкше и гледа Не како мајка, већ некако друкше…

– Иди да „тргујеш“! шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу. Па и не бројећи даје ми новаца.

Одем. Враћам се. Завалио сам се од завежљаја и пакета што ми је дућанџија наређао у крило и за појас. Она ме чека на капији и одмах узима, да ми олакша. Чак ми и кусур не тражи већ ми га оставља да њиме звецкам по џеповима и хвалим се друговима.

А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камо ли шта помогне. Растргла се од посла. Кукови јој изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао, кошуља се види. Сваког часа завезује бошчу која после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од силна сагибања. Погрбавила од старости, а иде, ради.

Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију кожа јој испуцала од силна прања. Нема када папуче или нануле да обује већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти што је свуда по кући. На полици сјаје се саани, уза зид прислоњене софре и тепсије, да се што пре оцеде, жуте се, и од њих цуре млазеви вреле воде од које се још диже пара. Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска све је то орибано, влажно, жуто и наквашено врелом водом. Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује. Не осећа умор. Већ једнако, истина не брзо, али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака.

Па поред тога мора и око мене да је. Да ми не да да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима око велике ватре при огњишту; или од колача што, тек сада извађени из пећи, и покривени чаршавом, омекнути, тако леп, примамљив мирис шире по соби где су склоњени.
– Немој, чедо, одбија ме благо и некако, стидљиво, као бојећи се да ме не увреди. – Немој нана је за тебе све то. За кога другог… Ене, Божић је већ дошао у Текију…
– Код кога у Текију – питам ја разрогачено – да идем, да га видим? И потрчим.
– Не, не – зауставља ме – Немош да га видиш. Крије се сад он. Сутра ћеш да га видиш. Доћи ће и код нас.
И долази, али како?

Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела, и јака шкрипа њихова. Више моје главе до јастука поређане хаљине и преобука од којих ме запахива мирис на чистину и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и укуткана… А ти си у кујни; кроза сан чујем те како послујеш уносиш корито, бакрач топле воде. Онда, долазиш к мени, откриваш ме, подвијаш твоје кошчате, смежуране руке пода ме и онако голишава, угрејана здравим сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило љубећи ме међу очи :
– Ајде сине, устани, Божић дошао… Ајде домаћине мој…
А при тој речи „домаћине“ осетим како ти набрана, топла уста задрхте и суза кане на мој врео образ.

Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него тако тихо, из далека, као свом снагом али на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асура. Са улице разабиру се већ гласи. Пробија модрина кроз прозоре и ломи се са светлошћу свеће у чираку. Облачиш ме. Али све је одело на мени велико. Ципеле за два прста шире, чакшире дуже чак и са „пач’л’цима“ од гајтана. Ја се љутим.
– Није, није… Још ти је кратко. Та ти си ми велики. Ја колики си?!..

И раширивши руке, онако клечећи гледаш ме колики сам. И да бих био још већи опасујеш ми очев, свилен, мор-појас. Његов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га да ми лепше и истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш ти китку, стару, очеву, од самога филдиша која ми до испод ушију допире. Опремиш ме. Даш свећу, босиљак, марамицу. Чак до капије испраћаш ме, и једнако, са свију страна, загледаш ме и поправљаш одело на мени. Чак, и кад изиђем на улицу, помешам се с друговима, ја видим твоју главу где вири из капије и гледа ме, прати.

Да је други празник, ја бих радије отишао на турско гробље да гледам како пуне и пале прангије, него ли у цркву. Али сада, на Божић то ми ни на ум не пада. Са рукама у џеповима у појасу, свећа увијена у марамици, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље идем ја слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану.

Чаршија закрчена. Из свих улица излазе и стичу се у њу. Нарочито старци. Увијени у дугим, постављеним колијама и подгрбављени иду полако. Из ципела помаљају им се ноге у белим чарапама Око врата беле се исплетене јаке „колири“. А на главама им велике, топле шубаре чији ободи одударају од скора, на кратко ошишаним њиховим главама. Сваки, с обе стране води по неколико унучића пази да се које не одвоји, изгуби и ућуткује их кад се посвађају међу се.

Још из далека замирише тамјан. Изнад цркве лелуја се круг светлости од свећа, тамни кров цркве и штрче крстови њени. Чује се тиха песма. Очи ми се засене од мора млазева толиких воштаних свећа што је око цркве припаљено. А она, црква, у сред тих млазева помешаних с димом који се вију око ње лижући камене зидове њене, онако широка и велика, јасно одудара од модрине сванућа.

Још с краја улице скидам капу, добро је угурам у недра да ми је не би ко извукао и палим свећу. Једва ако се прогурам до порте и врата црквених. Свуда свет једно до другог, припивено, згушено, са свећом у руци, гологлаво и сваки час крстећи се и понављајући молитве или песме што допиру из цркве. А унутра, у њој, само се виде главе људске, између њих светлуцају пламени свећа од којих се дим полако, вијугаво диже, стапа и губи међ сводовима. Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила а више њега, као звезде трепћу и продиру одозго, упаљене свеће око Распећа.

На амвону, окренут леђима овамо, к нама, улазу, стоји ђакон с уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, не, него пева на сав глас јектенија!… Светлост бледа, помешана с димом од свећа и тамјаном све обавија, а кроз њу, као из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе, горе песма: „Рождество Твоје Христе Боже наш!“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају те се смрзнута и гола земља потреса. Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оном што је даје тутор са дискуса.
Враћам се кући.

Капија широм отворена. Двориште почишћено. Дрва под стрејом наслагана уза зид, дрвљаник бачен иза куће. Испод басамака избачено труње, крпе и остало што је било пре. Полица се цакли саанима, бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. Око огњишта кркћу лонци а под вршњиком цврчи тава. Улазим у собу. Мајка ме тобож не види. Нешто спрема по равовима, и уређује шоље, зарвове и јабуке.
– Христос се роди!…
Она се окрене. Па кад ме види у фесу с кићанком, очевом појасу и сахату, чисто не верујући да сам то ја, прилази ми.
– Ваистину се роди!… И као да би пре она моју руку пољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи, обрве и образе… Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Али да знате каквим је гласом питам? Гласом од кога она сва расте и понизно одговара:
– Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад. Ето оставили су ти ,,протокол“[1] и много те поздравили. – А ти си ми гладан? тргне се она. – А ја те… туго, туго слатко моје дете!