Милош Црњански, Наша небеса (одломак)

           Наша земља са својим небесима.

Заборавив њену површину, њене градове и селендре, њена брда и ритове, чим склопим очи, ја видим сад јасно, тако да је то виђење болно, њена небеса. Преливају се преда мном, са Истока и Севера, као море.

Сиво, као песак бескрајно небо Бачке, мутно море, у ком гомилају се облаци, као пена и дим, непрекидних бездана, ујутру. Безгранична пустиња, пред кишом, кад чун на реци, кола друмом, миле кроз језовиту тишину и досаду што се наднела над земљу. То исто небо, жуто продужење поља кукуруза, унедоглед, у јесења послеподнева, мешавина боје песка и слатине. Коњаник под њим има туп осећај да му ветар јаше за вратом, а пешак, да су му сви удови од сасушене глине.

Зелено небо Барање, као разбијено стакло, влажно од киша. У зору сиво, као кожа покислих срна и кошута. Небо , што заплави утопљено у рукавац неке реке, зеленим, отровним, замршеним биљем и црвеним муљем, пуним нанетих пужева. Провидно у зору, светло и жуто, као окно пред безмерном чистотом пустиња надземаљских, што су као и вода.

Ветровито и таласасто небо Баната, што дрхти, увек, с мутним изданцима модрих планина у недостижној даљини.

То горко небо јутарњих језа, боје дивљих голубова што излећу из дугог сна. Небо са игром буктиња увече и непомичном, смртоносном хладноћом звезда, ноћу, чистих као крупне пахуље снега. Небо, што усред дана, као биље с друге стране света, наноси на својим таласима привиђења, игру стабала рујних, кула у ваздуху.

То небо, на ком све почива и нестаје, као у сну. Небеса Срема.

Ветрови боје запупелих трешања, пуна потока белих и плавих, небеса мирисна, што остају на души као расцветала грана. Под њима се стоји, као дрво на брду, пун невидљивог и нечујног, насмешено од бола и страсти, што се мењају и мешају у зори у сумраку. /…/ Небеса Србије.