Антоан де Сент Егзипери , Мали принц (одломак из романа)

XX

        Али се деси да мали принц, пошто је дуго корачао по песку, камењу и снегу, најзад пронађе неки пут. А сви путеви воде ка људима.

– Добар дан- рече он.

Био је то врт пун расцветалих ружа.

– Добар дан – одговорише руже.

Мали принц их погледа. Све су личиле на његову ружу.

– Ко сте ви?- Упита их запрепашћен.

– Ми смо руже- рекоше оне.

-Ох! – рече мали принц….

      Осећао се врло несрећан. Његова ружа му је причала да је она јединствени примерак своје врсте на свету.  А  ево, само у једном врту, било их је пет хиљада потпуно истих!

     „Она би била врло увређена кад би то видела“ ,  помисли он….“страшно би се закашљала и правила би се као да умире да не би испала смешна. И ја бих био принуђен да се правим као да је негујем, јер би иначе, да би и мене понизила, стварно пристала да умре…..“

     Затим помисли опет . „Веровао сам да сам богат што имам јединствен цвет,  а у ствари имам само обичну ружу. Њу и моја три вулкана која ми допиру до колена , и од којих је један можда заувек угашен ; све то не чини ме баш великим принцом….“  И он леже на траву и горко заплака.